Zdravlje je veoma osetljivo, a često se narušava polako, čak i nesvesno. Najčešći način narušavanja zdravlja predstavlja unošenje supstanci čiji je taloženje u organizmu štetno, pri čemu su najveći krivci alkohol, cigarete, brza i industrijski prerađivana hrana, opoidi i aero zagađenje. To su problemi kojih smo uglavnom svesni, međutim i voda za piće predstavlja jedan od puteva kojima štetne supstance ulaze u organizam. Iako jedna čaša vode verovatno sadrži dozvoljene koncentracije metala i nemetala, svakodnevno konzumiranje nefiltirrane vode dugoročno ne može biti dobro za zdravlje. Srećom, reč je potencijalnoj opasnosti koju je moguće otkloniti filtriranjem u kućnim uslovima. Tipovima i načinima funkcionisanja filtera za vodu pozabavićemo se u narednom blogu, ali neophodno je prvo da se upoznamo sa vrstama zagađenja, jer tek naoružani tim informacijama možemo uspešno da se upustimo u izbor filtera.

Načini zagađenja vode

Neogransko zagađenje odnosi se na metale (najčešće arsenik, bakar, cink, hrom, živa i olovo), nitrate i fosfate, amonijak i produkte azota i sumpora. Zagađenje neorganskim materijama uglavnom nastaje kontaktom pijaće vode sa hemikalijama koje prodiru iz industrije, poljoprivrede, kanalizacije, građevinarstva, ali i iz vazduha.

Organsko zagađenje uključuje manje opasna jedinjenja, kao što su lekovi i formule koje se koriste u prehrambrenoj indistriji, ali i opasna hemijska sredstva, poput herbicida, pesticida i drugih otrova. U vodi se takođe mogu naći i produkti naftne industrije, boje i drugi organski proizvodi različitih industrija. Posebno su opasni uporni zagađivači koji se ne razgrađuju i teško filtriraju (POP), poput pesticida DDT i industrijske hemikalije PCB.

Makroskopsko zagađenje podrazumeva relativno krupne čestice koje se se ne rastvaraju u vodi, kao što su mikroplastika, pesak, fragmenti metala, keramika i sedimenti iz rezervoara vode. Ovaj tip zagađenja se najlakše filtrira, ali je veoma opasan ako se ne filtrira. Primera radi, bebe se danas rađaju sa velikim koncentracijama mikroplastike u organizmu, a to je uglavnom mikroplastika koju su majke unele kroz vodu za piće.

Mikrobiološko zagađenje obuhvata protozoe, baketerije i viruse u pijaćoj vodi. Među bakterijama najčešće su Salmonela i E.Coli, a među parazitima Cryptosporidium i Giardia. Najveću globalnu pretnju predstavljaju virusi, budući da mnogi virusi koji žive u vodi mogu da izazovu smrtonosna oboljenja, iako tih virusa uglavnom nema u savremenim vodovodima Evrope. U realnim uslovima najveća pretnja su bakterije, kao što je E.Coli.

Da li je voda iz slavine ispravna?

Kvalitet vode iz vodovoda u Srbiji izuzetno varira od mesta do mesta. Prema istraživanju instituta Batut iz 2018. godine, 20.4% uzoraka iz javnih vodovoda u Srbiji bilo je neispravno. To je već visok procenat, ali realno stanje može biti i lošije nego što je prikazano, jer ako na nekoj lokaciji prilikom uzimanja uzorka nisu zabeležene nedozvoljene vrednosti, to ne znači da je na toj lokaciji voda uvek ispravna. Čak i u vodovodima koji dobijaju dobre ocene, ponekad se mogu registrovati štetne supstance, bilo da se pojavljuju na nivou celog vodovoda, kao posle perioda velikih kiša, ili lokalno, zbog problema sa cevima.

Fizičko-hemijska neispravnost veći je problem u Srbiji od mikrobiološke neispravnosti. U dvadesetak opština fizičko-hemijska neispravnost beleži se u preko 70% uzoraka, a u pet opština (sve u Vojvodini) neispravnost je 100%. Svega oko 30 opština, uglavnom na jugoistoku i jugozapadu beleži 0% neispravnosti, dok je u svim ostalim opštinama fizičko-hemijska neispravnost između 0.5% i 10%, što i dalje nije dobro. U vodi se najčešće pronalaze gvožđe, mangan, amonijak, nitrati, nitrirti i kalijum-permanganat.

Kada je reč o mikrobiološkoj neispravnosti, situacija deluje bolje procentualno gledano, međutim mikrobiološka opasnost je veća, jer unos manjih količina nekog metala neće dovesti do oboljenja, a čak i gutljaj vode u kojoj živi virus dovešće do bolesti. Neispavnih uzoraka ima uglavnom između 0 i 4%, pri čemu oko 50 opština ima makrobiološki potpuno ispravmu vodu. Najbolja situacija ponovo je u gradovima u blizini planina, a relativno dobra slika vlada i u Beogradu. Mikrobi koji se pronalaze u vodi su najčešće su oni koji su u vodu ušli iz vazduha, kao i mikrobi iz kanalizacije. Kada se u jednom vodovodu pojavi veća koncentracija bakterija, dolazi do hidričnih epidemija, odnosno pojave iste bolesti kod velikog broja stanovnika jedne opštine.

Najčešći polutanti vode za piće u Srbiji, po oblastima

Jednostavni testovi ispravnosti vode

Bez pribora za testiranje vode nemoguće utvrditi da li je voda koja je bistra, bez boje i mirisa, ispravna, iako je sasvim moguće da i takva voda sadrži polutante. Neki od najopasnijih polutanata, kao što je heksavalentni hrom, koji je krajnje kancerogen, nemaju boju, ukus, ni miris. Sa druge strane, ako voda poseduje ukus, miris ili boju, verovatno je neispravna za piće. Višak magnezijuma, koji može pomutiti vodu, nije toliko opasan, dok rđa iz cevi može biti dugoročno opasna ukoliko vodi taloženju gvožđa u organizmu, pa čak i izuzetno opasna ako u sebi sadrži mangan.

U slučaju da voda iz slavine ima miris, to svakako treba shvatiti kao upozorenje. Osobe sa osetljivim njuhom često mogu da osete miris koje druge osobe ne mogu, tako da ako vam neko skrene pažnju da vaša voda poseduje miris, svakako ga treba poslušati. Hlor često može dati miris vodi, međutim hlor nije opasan, sem u visokim koncentracijama. Dovoljno je ostaviti čašu vode koja miriše na hlor 15 minuta na vazduhu, i ako miris nestane, voda je dobra za piće, jer je u pitanju verovatno bila samo dozvoljena količina hlora. Ukoliko voda ima organski miris, koji može podsećati da jaja ili kompost, to može biti signal da u vodi ima bakterija. I tada je potrebno ostaviti čašu 15 minuta na vazduhu, i ako miris nestane, tada se ne radi o bakterijama već o česticama iz cevi, tako da često i ispiranje cevi može da pomogne.

Kada voda poseduje ukus, postoje dve mogućosti. U slučaju da voda ima metalni ukus ili ukus koji podseća na mineralnu vodu, tada u njo ima previše minerala. Ako je ukus slan, to je potencijalno opasnije, jer može signalizirati prisustvo sulfata i drugih hemikalija koje u vodovod mogu stići iz industrijskih postrojenja.

Boja vode je najčešći indikator neispravnosti. Kada voda poseduje naranždastu, braon ili crvenu nijansu kada se pogidne prema svetlu, to može značiti da su cevi dotrajale, međutim, posebno u Vojvodini, arteška voda može prirodno posedovati tu boju. Nažalost, to takođe znači da je voda neispravna za piće, a najčešće i za kuvanje. Retki su slučajevi, kao u Bečeju, da voda ima određenu boju (svetlo-žutu), a da je ispravna za piće. Voda za piće može biti i zamućena, što je znak da poseduje visoke koncentracije kalcijum-karbonata i magnezijum-karbonata.